Kad je doznala da je došla Ana, Kiti nije htjela izlaziti. Ali Doli je nagovori. Skupivši sve snage, Kiti iziđe te joj, crveneći se, priđe i pruži ruku.
– Vrlo mi je drago – rekla je drhtavim glasom.
Kiti je bila smetena zbog borbe koja se vodila u njoj, zbog borbe između neprijateljstva prema ovoj nevaljaloj ženi i želje da bude dobrostiva prema njoj; ali čim je samo ugledala lijepo, simpatično Anino lice, svega neprijateljstva umah nestade.
– Ne bih se začudila kad biste vi i izbjegavali da se sa mnom sretnete. Na sve sam se naviknula. Bili ste bolesni? Da, promijenili ste se – reče Ana.
Kiti je osjećala da je Ana neprijateljski motri. Ona je to neprijateljstvo objašnjavala time što se Ana, njena nekadašnja zaštitnica, našla sada u nezgodnom položaju i njoj bî žao nje.
Porazgovarale su o bolesti, o djetetu, o Stivi. Ali Anu očito ništa nije zanimalo.
– Svratila sam da se oprostim s tobom – reče ona ustajući.
– A kada putujete?
Ali Ana se, ne odgovarajući, opet obrati Kiti.
– Da, jako mi je drago da sam vas vidjela – rekla je smiješeći se. – Toliko sam toga čula o vama sa svih strana, čak i od vašeg muža. On je bio kod mene i jako mi se svidio – očito u lošoj namjeri dodadne ona. – Gdje je on?
– Otišao je u selo – crveneći reče Kiti.
– Pozdravite ga od mene, svakako ga pozdravite.
– Dakako da hoću! – naivno ponovi Kiti sućutno joj gledajući u oči.
– Onda zbogom, Doli! – Pa kad je poljubila Doli i stisnula ruku Kiti, Ana žurno iziđe.
– Uvijek je ista i isto onako privlačna. Jako je lijepa! – reče Kiti kad ostade sama sa sestrom. – Ali ima nešto tužno u njoj. Užasno tužno.
Isprobaj potpuno besplatno!
Registracijom dobivaš besplatan*
pristup dijelu lekcija za svaki predmet.
