U Đukinu sokaku skupljaju se ljudi na divan i razgovor pred kućom čiča-Pane. (...)
Naročito ga ljutilo njihovo isticanje laka života. On je vidio iz njihovih riječi da sve njihove težnje i
sva njihova pregnuća imaju jedinstven cilj u njih: dostignuti lak i lagodan život. Njemu samomu, činilo se, nije nigda bilo do toga. Njemu je bilo najvećma stalo ne ćutjeti nikakovih veza i spona na sebi, na duši svojoj, biti neovisan o ljudima, o prilikama, o selu. (...)
– A kolik’ ste vi utukli novaca, a?... Vi se tobože poirošite, pociknete bajagi raspojaso1, skoknete
gajdašu, tucnete ga po ramenu, zazvečite škudama u džepu, ko da ćete sav onaj novac sasuti pred njega. A šta bude, a? Izvučete par krajcara2, šakom ih turite u njegov rog i onda se još falite, lažovi, da ste škudu dali. A kod mene?... A kod mog oca Šime, pokoj mu duši? – ciganinu na egedama3 strune pucaju, flaše idu na komade, vino se rasipa ko pljusak kiše! A to je koštalo, ej! Bankama, peticama je to trebalo plaćati! – sasipava Đuka pred starce i čiče... (...)
Starci dakako vole takovo bančenje i hvalisanje, uživaju naprosto kao da ih se krunom kruni, ali ne smiju oni da popuste od svoga. I ne dadu se oni.
– E... dobro... dobro... Al, šta j’ najpotlem u tom tvome životu, e? Šta je bolje već u nas, a? U čemu je tvoj život nadmetniji, u čemu nad našim? – idu starci onda na Đuku, a on još i više orječuje...
– U čemu? – Eto! Vi ste živili – kaže im Đuka – uvjereni u duši da živite dobro i valjano jer živite
kako živi vaš komšija, vaše selo, vaš kraj. Vi ste živili iz ugledavanja u druge. Da su drugi drugače
živili, i vi bi. (...) Ako drugi ore, orali ste i vi, ako žanje – žnjeli ste i vi. I jeli ste tako! Na rano jutro
idete bajagi u komšiluk na razgovor. A kad tamo: žena vas poslala da vidite što komšinica pravi za ručak, pa će i ona. Eto – kakvi ste. Svakom loncu poklopac, al nikad sami lonac.
– Kaki ti to onda misliš da smo?
– Kaki? Zapećkari, slabunjci, povađači, skutonoše, lutke. Kud vas tiskaju – tamo idete. A tako i
marva kad joj „iške” vikneš!
– A ti... ti li si išto bolji?!
– Ne, nisam. Gori sam ja. I volim da sam. Smrt bi bila biti ko vi! (...) Vi imate mozak za drugoga,
a ja za sebe... Al šta da vam pripovidam. Vi bi to čuli samo ušima. Vi što govorite, govorite da se
govori, a ja – ja što govorim – govorim iz nužde, iz srca, iz života. (...) Iz trula ’rasta nikad grede – ni iz vas više ljudi. Vaš je život razmrskan, za vama je. Još vam samo smrt i – ništa više.
Ovi razgovori sve ih nekako pokunje, rezigniraju. Zamišljaju se u Đukine riječi, i, očito pod
njihovim uplivom, lica im odaju nekakovu tjeskobu i nujnost. Sklad divana dakako biva rastrojen. Kao dogovorno dižu se onda i odlaze, što svojim kućama, što u birtiju. Mora da ih boli to...
1 Vi se tobože poirošite, pociknete bajagi raspojaso – Vi se pravite da ste razuzdani i raspojasani
2 krajcara – sitan novac
3 egeda – vrsta žičanoga instrumenta
Isprobaj potpuno besplatno!
Registracijom dobivaš besplatan*
pristup dijelu lekcija za svaki predmet.