Rèče i iz sobē ȍdmāh izlètī na màhnitu nálik,
Srce se bacalo ù njōj, i dvȍrkinje pođu za njome.
À kad dođe do kule, do gomile ljudi, tad stane,
Ogleda se na zidu i opazi, kako je Hektor
Vučen prȅd grādom trojskim, a nèštedicē ga k lađam
Ahejskim kòritastīm brzònogī kȍnjīci vuku;
Mrak se nȁ obje oči Andròmahi crni navúčē,
Ona se unazad sruši i ìzdahnē svȉjest iz sèbe.
Upletke blistave njoj dalèko spadnu sa glave,
Kapa i načelak spadne i ùkosnīk pleteni njojzi
I povèzača ktom, što zlatna joj dâ Afrodíta
Ȕ dān, kada je k sebi sjajnòšljemac ȍdvede Hektor
Eetiónu iz dvora darívāv je darima silnim.
Zaove1 okolo nje se i jêtrve2 ȕ hrpu skupe,
Mȅd sobōm držāhu nju već gotovu, ȍd strā da umre.
Kada odahne opet, i sàberē svijest u sèbi,
Ù plač udari tad i med ženama trojanskim reče:
„Hektore, nesretne lʼ mene! Sudbìnē se rodismo iste,
Nás dvoje: ti u Troji u dvorima Prijama kralja,
À jā se rodih u Tébi pod gorom šumòvitīm Plakom
Eetiónu u dvorima; othránio me je malu
Nesretnik zlosretnu mene! Ej rodio da me i nije!
Pȍd zemlju tî dubòko Aídu ideš sad ȕ dōm,
A u dvorima mene udòvicu ostavljaš evo
Ù mrskōj tuzi, a naše dijete ludo je jošte,
Koje smo nesretni mi poròdili; nêćeš ti njemu,
Hektore, obrana biti, jer mrtav si, niti on tebi;
Ako plačnome on i umakne ahejskom ratu,
U budúćnosti muke i nȅvōljā imat ću vazda,
Jerbo će njegove drȕgī oránice manjiti ljudi.
A sirotòvānja dan dječáku otima drûge,
Sasvim je oboren tada, i lica mu puna su suza;
Zlopateć dolazi ôn k prijatèljima svojega oca,
Òd njīh zà struku jednog, a drȕgōg za košulju vuče;
Gdjekojem bude ga žao, pa vrčić dade mu mali,
Usne okvasi njim, alʼ nè možē okvasit grla. (...)
Zaplakan onda se dječak udòvici materi vraća, –
(...).
1 zaova – muževljeva sestra
2 jetrva – žena muževljeva brata
Isprobaj potpuno besplatno!
Registracijom dobivaš besplatan*
pristup dijelu lekcija za svaki predmet.
